Dispanzer Naslovna - Спор око државне имовине - "чији" је некадашњи дечји диспанзер у Богатићу?
ИСТАКНУТО ТРАКА

Спор око државне имовине – „чији“ је некадашњи дечји диспанзер у Богатићу?

pin - Спор око државне имовине - "чији" је некадашњи дечји диспанзер у Богатићу?

[bws_googleplusone display=“plusone,share“]

У доказивању права својине или коришћења државне имовине највећа препрека је недостатак документације. Тако у случају Земљорадничке задруге „Богатић“ три године не може да се потврди или оспори у катастру укњижено право коришћења око десет ари државног грађевинског земљишта у Улици Мике Витомировића, и зграде некадашњег дечјег диспанзера Дома здравља.

 

Право коришћења дела катастарске парцеле број 10598, на којој је некада био дечји диспанзер, а сада се у том објекту налази ЈКП „Богатић“, правоснажно је у катастарским књигама од 22. јануара 2001. године. У Земљорадничкој задрузи „Богатић“ су то сазнали 2015. године, када су од пореске администрације први пут добили да плате знатно више пореза на имовину.

– До тада смо плаћали порез на имовину, а да нисмо ни примећивали колико износи. Од када се порез обрачунава по зонама, а овај објекат се налази у првој зони, и када нам је обрачунат знатно већи порез, тражили смо да видимо зашто је тако. Изненадили смо се када нам је предочено да се зграда и земљиште „воде“ на нама – кажу у Задрузи.

Од тада почиње истраживање и покушаји да се у прашњавим регистраторима, старим ормарима и судским депоима пронађу било какви трагови. Задрузи је ово посебно важно јер се налази у поступку пререгистрације по новом Закону о задругама којим стиче право да укњижи коришћење државне имовине.

 

 

Дужни порез, а простор  не користе

 

Мада би, можда, затечено катастарско стање по којем некадашњи диспанзер „припада“ Задрузи, могло да постане коначно, овом предузећу је јасно стављено до знања да то можда тако и не буде. Зато су се у ранијем периоду три стране: Општина, Задруга и ЈКП „Богатић“ договорили да је у интересу свих да се случај распетља. Међутим, у томе се није много одмакло, па је недавно  Задруга ангажовала и једну адвокатску канцеларију да би се поступак убрзао.

– Осим због пререгистрације, ми имамо интерес и због плаћања обавеза које су пристигле у вези са спорном имовином. Наиме, по анонимној пријави имали смо контролу финансијске инспекције, којом приликом је инспекторка због непостојања уговора о закупу са ЈКП „Богатић“, које користи простор који је катастарски на нама, обрачунала порез на додату вредност на име закупа за последњих пет година. По решењу смо дужни да платимо око 600 хиљада динара пореза, а тешко да ћемо проћи без казне за фирму и одговорно лице. Према томе, ми трпимо велику штету – истичу у Задрузи.

Без обзира што су, формално као корисници простора,  могли да фактуришу трошкове закупа, у Задрузи то нису могли да учине јер им је из Општине и ЈКП „Богатић“ више пута речено да то нико неће платити. Због тога није могао ни да се потпише уговор о закупу, што је неопходан услов за фактурисање. Тешко је објашњиво по ком основу је општина, на захтев Задруге преузела на себе да плати порез на имовину у последње две године, осим што је оснивач ЈКП „Богатић“. У сваком случају, разрешење спора и прикупљање документације се прилично отегло.

 

Да ли је Општина учинила пропуст и ко је то искористио

 

Некадашњи дечији диспанзер, од новембра 1985. године, уговором који су потписали тадашњи председник Општине Алекса Бркић и директор „Мачванинa“ Веселин Давидовић, уступљен је комбинату на коришћење без накнаде. У том простору је до децембра 1998. године радила заједничка служба ПИК „Мачванин“, а из непознатог разлога  (нема пратеће документације), у Привредном суду у Ваљеву је решењем ФИ 686/98 16. априла 1998.  (неколико месеци пре исељења „Мачванина“) уписана промена корисника диспанзера. То је постала Задруга „Богатић“. Ова промена, са судским решењем  је пријављеана катастру у септембру 2000. године и постала правоснажна у јануару 2001. године, иако је већ две године, по одлуци Општине о уступању простора, у диспанзеру радило комунално предузеће.

У Привредном суду, као и у Агенцији за привредне регистре нема пратеће документације на основу које је уписана ова промена. Иако је она катастру била основ за упис права коришћења, ни тамо се не налази било какав докуменат из којег би се видело како је Задруга постала корисник.

Да ли се због посртања „Мачванина“ и наговештаја пропасти земљорадничких задруга неко одлучио на овај корак да би се лакше докопао имовине (ко је могао предвидети да ће Задруга „Богатић“ преживети кризу)?

О томе се може само спекулисати, али је спорно што је Општина пропустила да у катастру упише право коришћења државне имовине на ЈКП „Богатић“, када је већ донела такву одлуку и од  јануара 1999. ово предузеће уселила у диспанзер.

Документи о уступању диспанзера су пронађени, као и уговор између Општине и ПИК „Мачванин“, састављен пре исељења заједничких служби из диспанзера.  Општина се обавезала да комбинату исплати 127.203 динара на име извршених улагања у зграду и 7168 динара за трошкове судског спора. Могуће је да се у судском предмету крије појашњење заврзламе. Међутим, још се трага за судским предметом и пресудом 326/97, из које би се јасније видело ко се судио и због чега.

 

Тражили диспанзер на поклон

 

– Ми нисмо криви што је у катастру диспанзер уписан на Задругу. Ником од тридесетак бивших радника није ни познато да је то наша имовина.  Док сам била директорка Задруге, тражила сам од Општине и ЈКП да разјаснимо проблем јер због фактичког стања ми имамо само штету. Не наплаћујемо закуп, а плаћамо порез на имовину. Шта би било да Општина није пристала да уместо нас плати порез? На једном састанку је речено да имају папире, али их нису показали. Запрепастила сам се када је један од бивших директора ЈКП тражио да им поклонимо зграду, као да се не тужимо и право још веће трошкове. То није моја очевина, као што није ни њихова и наравно да нисам могла тако нешто да урадим. Рекла сам им: ви тражите папире и када нам било ко, Општина, ЈКП, правобранилац докаже да не припада нама, биће у реду. Такође и ако се докаже да је зграда наша. Али, да покалањам државну имовину, нисам смела  – истакла је Дана Синђелић, бивша директорка ЗЗ „Богатић“.

Аљоша Гарибовић,  в.д. директор ЈКП „Богатић“ није желео да коментарише збивања у овом случају, али је додао да се, као правник као директор, активно укључио у поступак.

На који начин ће се распетљати цео случај, тешко је предвидети. Да ли ће ангажовањем адвокатске канцеларије из Шапца случај бити окончан пре исетка рока који Задруга има да поднесе документацију за усаглашавање са новим законским прописима? Хоће ли се појавити папири који оправдавају или оспоравају пренос права коришћења диспанзера на Задругу? Или, можда, Републичком јавном правобранилаштву, уколико се ништа ново не догоди, буде довољан упис права коришћења из катастра?

Доста питања која траже одговоре.

Д. Грујић

Related Images: